И из Салоне и из Цариграда
у ове се крајеве стизало тешко, с много напора, а без праве користи. Природно је с
тога, да је тај крај остао као један од најконзервативнијих на целом Балкану; чудним стицајем прилика и, можда, наклоности, догодило се, да смо се у тај
најконзервативнији предео населили баш ми Срби.
Словенска племена и њихова култура
Словени, чија су најстарија седишта била у подручју данашње источне и јужне
Пољске и југозападне Русије, припадају индоевропској заједници. Они
представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. Њихова источна
граница прелази у подручје татарско-монголских народа. С тога у старој словенској
култури, поред индоевропских наслеђа и веза наилазимо на јак утицај и тих
источних суседа. Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном
разуме се само по себи; али то је оно, што је чини занимљивом и важном и за
општу европску заједницу.
Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после
Христа, а све сигурне вести, које имамо о њему као и о Словенима уопште, нису
старије од VI столећа. Са језицима Истока и Југоистока, јерменским, албанским и
балтиским, словенски припада групи сатем – језика. По сродности с тим групама
да се одредити и његово територијално распростирање. Словенски се на истоку
додиривао са ариским или тачније иранским, јер с њим заједно има процес
првобитног с после и – и у – вокала и гласова к, р. Лексикално је иранско бага
сигурно у вези са нашим богъ. С друге стране, словенски има врло много сродних
црта са балтиским језицима, литванским, летским и изумрлим пруским. Из
прасловенског језика развиле су се у главном три велике словенске језичке
скупине, према географском ширењу појединих племена, према гласовно-
физиолошким особинама својих носилаца, и према културном утицају суседних
племена. Западна је група чешко-пољска, са кашупским, лужичко-српским и готово
изумрлим полапским; источна је руска; трећа је група југословенска.
У самим јужнословенским дијалектима ни данас, ни у прошлости, није било